Da li te društvo prihvata ili je bitno kog si pola, rase, mentaliteta? Da li si gluva, slepa, nema osoba ili si samo „normalan“? Stavi prst na čelo i zapitaj se kako ti čuješ „Tišinu“. Pleši kao da je vidiš i osećaš.

Uđi kroz „Tišinu“ ERGstatus teatra u svet jednog Stojana, prvog Srpskog gluvog igrača savremenog plesa.

Posmatrajući ovu predstavu osetila sam snažnu potrebu za komunikacijom i interakcijom, pa sam se pitala kojim jezikom želim „govoriti“ sa igračima. Da li će to biti govorni jezik, znakovni jezik gluvo-nemih ili uz pomoć plesa-govorom celog tela.

Stojan, gluvo-nema osoba svoje emocije iskazuje samo govorom tela, dok njegova partnerka, bez posebne facijalne expresije, igra svoj unutrašnji doživljaj kao što je to činila Mary Wigman u svom najpoznatijem delu Hexentanz. Svojim telom kao da traže pokrete koji bi ostvarili ekspresivnu funkciju igračeve duše. Njihov performans bi slobodno mogli nazvati i „ples izražavanja“. Jer kroz kontakt i dodir dva subjekta stvaraju se posebne forme pokreta, kao neki novi, univerzalni jezik svih ljudi na planeti. Iako se oseća izvesna katarza u igri, ovaj introspektivni ples nam otkriva uzbuđeno i strastveno unutrašnje stanje bića.

Ko smo mi da osuđujemo druge ljude? Da ih stavljamo u podređeni položaj? Kada nam Stojan dokazuje da je sve moguće. Njegovi savršeni pokreti besprekorno prate muziku, kao da na momente on bolje „čuje“ od svoje partnerke. Jedinstvo pokreta, reči i osećanja čine da nas performans uvlači u „začarani“ krug konstantnog preispitivanja svojih granica.

Da li smo mi kao društvo spremni da prihvatimo različitost i budemo jednaki? Da li ste se ikada zapitali kakvo bi osećanje u vama budila kiša a da je i ne čujete? Nakon ove predstave menja se vaš pogled na svet, dobijete snagu da zacrtate nove ciljeve i kažete sebi ja to mogu, hoću, želim... Radujete se životu, grlite i delite osmehe s drugima jer možete uživati u najsavršenijoj umetnosti-muzici.