Moja prva impresije su aktuelno i savremeno. Ono što želim da istaknem na samom početku jeste pitanje kako u mnoštvu savremenih tokova načiniti selekciju onih aktuelnih. Tu se nameće pitanje personalne važnosti teme za izvođača, a u ovom izvođenju je upravo to transparentno. Grupa mladih amatera obrađuje temu osuđivanja smeštajući je u okvir i pogled na svet jednog boemskog, sanjivog pogleda madića željnog vrednosti koje su u izvesnom smislu zastarele, ali i potlačene u odnosu na vrednosti koje nam se nameću putem medija. Problematika nametljivosti određenih obrazaca ponašanja mladoj osobi koja tek nalazi svoju ulogu u društvu, nešto je što našeg protagonistu inspiriše na izazov, simbolično nazvan „Oči“.

Osećam potrebu da posvetim više pažnje ovom nazivu. Pre svega, distinkcija između vidljivog kao percipiranog u kontekstu promišljenog, a potom ona druga u mladalačom kontekstu semantička vrednost značenja pogleda ograničenog na isključivo svoj vizuelni aspekt. Pod time mislim na one afekte koji se aktuelizuju zahvaljujući vizuelnim stimulansima, što potpada pod domen oruđa kojim nas figurativno truje medijsko društvo. To je posebno problem omladine kojoj je izložena šarenoj ( a najčešće žutoj ) paleti profila ljudi i njihovih trendy interesovanja.

Mogla bih da posvetim veliku pažnju potrebi za imanjem i posedovnjem profila, kako u stvarnom svetu, tako i u njenoj online verziji. Ovde se ne potencira na on line svetu u kome se mladi vešto snalaze, već na realnom svetu, ali u određenom smislu sagledanom kroz sistem vrednosti koji je doživeo svoju ekspanziju u online verziji. Potreba za isticanjem da je prezentacija/reklama jednog načina života važna, u režiji predstave prenela se i utisnula u njen ilustrativni karakter. Mlada urednica časopisa, u mašti mladog boema, doživljava egzistencijalnu krizu. Ta kriza je ograničena na domen javnog života i njen krah i slom u privatnom. Vratim li se na početno pitanje šta je aktuelno u našoj svakodnevici, problematika privatnog i javnog nije nešto čemu je danas posvećeno puno prostora. Ušlo u praksu da su to gotovo dva odvojena način života, ali i podložno je individualnim tumačenjima. Ovde se ta problematika obrađuje vrlo konvencionalno i nekreativno i ta tema i njena važnost  nije posebno interpretirana.

Sa druge strane, problematizovan je odnos pojedinca iz takozvane autsajderske grupacije sa grupom dominantnijih. Ta tematika ovde ne doživljava sociološku razradu kroz sukobe staleža, već kroz sukob u jednom maniru njenih reprezentacija. Ono što želim da kažem kada kažem staležne reprezentacije ovde su sa jedne strane pretenciozna mlada urednica žute štampe i sanjivi pisac. Ovaj sukob je u predstavi važan, a reflektuje se i na manje sukobe, kao onaj između, sa jedne strane majke i oca, a sa  druge njihovog sina, pisca. Element koji funkcionalno utiče na razradu priče koja se odigrava jesu tri devojke, iako je njihova pojava nevešto izvedena, koje sa distance komentarišu i utiču na tok odvijanja glavnog sukoba. One su kao tri sestre Sudilje, viđene u jednoj razblaženoj i idealizovanom smislu kakvim ih viđamo u bajkama, jer se nalaze na strani dobrog protagoniste i delaju u njegovu korist. Interpolacija koju stvara ovakva dramaturgija predstave uokviruje priču iz vizure tih fig. Sudilja, a ipak imamo osnovnu vizuru koja je fizura mladog pisca koji sve događaje predstave zapravo razmaštava u svojoj fantazmi. Uzmemo li u obzir da predstva inscenira i označava jedan literarni rad, pristajem da kažem da postojanje ove dve vizure ne stvara problem, već suprotno.

Predstava nema edukativni potencijal, ali to nužno ne povlači za sobom da nema značaja. Izvesna didaktika u intrafikcionalnom svetu postoji i komunicira na planu procesa didaktičkog u odnosu na likove, gde uz transformaciju karaktera, didaktička pouka egzistira kao rezultat. Predstava „Oči“ namenjena je mladim tinejdžerima, autsajderima i onima koji su u neprestalnoj potrazi za odgovorima na pitanja o ličnom individualitetu i svojoj ulozi u kolektivitetu. Ovde se te velike distinkcije, pomalo idealistički, ne razmatraju kao nepremostive, već se rešenje nalazi pomalo deux ex mahina – ako zatvorimo novine i otvorimo oči, sve je okej. Takava parola funcioniše sa manirom u kome je predstava inscenirana kroz muzičku i koreografsku obradu rasterećenja od afekata mladih. Sukobljavanje mladih svetu žute štampe je izlišna borba koja kao takva ovde i predstavlja. Mladi pisac u piščevoj fantazmi potpada pod uticaj da postane novinar magazina žute štampe i takoreći osakati svoj talenat za poeziju. Velika pažnja posvećena je uticaju medija, što implicira potrebu za dizanjem medija na neki pijedestal, pa čak i ako je relizovan u negativnom kontekstu. Ne vidim kako je ova borba mladih direktno aktuelna, ali mogu da razumem potrebu za tim temama. Ovde su one obrađene arhetipski, pa predstava ostaje bez svog budnog gledaoca. Univerzalni plan u kom se kreće predstava je da je realni svet različit od sveta kakav se predstavlja u štampi, ali to nije nešto što već nismo i sami mogli da opazimo...